Generacijska tranzicija nije proces - to je drama
Ivan Stanković o knjizi Borisa Vukića “97 dana u porodičnim kompanijama”
Porodične kompanije propadaju zbog stvari o kojima se ne govori
Ova knjiga spada u ovu drugu, opasniju i nezgodniju kategoriju.
Jer Boris Vukić ne piše o porodičnim kompanijama kao konsultant koji je došao da “uredi stvari”. On piše kao neko ko je sedeo za tim stolovima gde se istovremeno deli ručak i vlasništvo, gde se odluke donose između supe i svađe, i gde Excel nikada nema poslednju reč, iako se svi prave da ima i brane ga kao lični stav.
Ako mislite da je ova knjiga o biznisu, prevarili ste se već kod naslova.
Ako mislite da je o porodici, opet ste promašili temu.
Ovo je knjiga o onom nezgodnom prostoru između, gde se ljubav meri procentima, a autoritet nasledstvom. Mesto gde otac nikada nije samo otac, a dete nikada nije samo dete. I gde svaka odluka ima cenu koja se ne vidi u bilansu, ali se itekako oseća za stolom.
Boris ima jednu nezgodnu osobinu: ne okoliša.
A još nezgodniju: u pravu je češće nego što bi većina volela da prizna.
Njegove kratke forme, ti “dani” koje beleži, rade ono što većina poslovnih knjiga ne uspe ni na 300 strana, a to je da vas nateraju da zastanete, opsujete i pomislite: “Jbt… pa ovo smo mi.”
I tu počinje prava vrednost ove knjige. Ne u savetima, toga barem kod nas ima svuda.
Ne u metodologiji i toga smo se nagledali.
Nego u tom surovom trenutku prepoznavanja.
Jer generacijska tranzicija nije proces. To je drama.
Sa ulogama koje niko nije birao, ali ih svi igraju.
I sa publikom koja često sedi u istoj kući. I vrlo često sa tužnim krajem, koji je poznat i pre nego što predstava počne.
Ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što ne pokušava da tu dramu ulepša. Naprotiv.
Ona je ogoljava, secira i povremeno, sa sjajno odmerenom dozom crnog humora, pokazuje koliko smo svi u toj priči pomalo smešni, a po-mnogo ozbiljni.
I sad dolazimo do nezgodnog dela.
Ovu knjigu bi trebalo da pročitaju osnivači.
I naslednici.
I oni koji misle da nemaju nikakve veze sa tim.
Ali postoji veliki problem. Svako će u njoj pronaći nekog drugog.
Osnivač će prepoznati nezahvalnu decu.
Naslednik tvrdoglavog oca.
Menadžer haos koji pokušava da kontroliše.
A prava vrednost dolazi tek kad neko prvi put prepozna sebe i pomisli: “čekaj, a gde sam ja u svemu ovome?”.
Ako se to desi, knjiga je uradila svoj posao.
A ako se to ne desi, onda je problem veći nego što može da stane u bilo koju knjigu.
Zato ovu knjigu ne čitajte brzo.
Čitajte je polako.
Između redova.
I, ako imate hrabrosti, čitajte je zajedno sa onima sa kojima delite i život i firmu.
Jer, na kraju, porodične kompanije ne propadaju zbog tržišta.
Propadaju zbog tišine, zbog stvari o kojima se ne govori.
A ova knjiga je, na najbolji mogući način, pokušaj da se ta tišina prekine.
Ivan Stanković, osnivač,
Communis, Beograd
mart 2026.
